О књизи: година / А лето је беснело около. Јарко сунце загрејало је борове иглице, испуњавајући ваздух густом аромом. Мали окретни гуштери весело су јурили између камења, а полетан, рашчупани орах пузао је дуж бора уз гласну шкрипу. Неуморни мрави су се ројили уз тихо шуштање. Природа је уживала у светлом дану, светлости, топлини и животу. С којим се Виталиј већ опростио. Вијугајући кроз дрвеће, падајући, дижући се, поново падајући, чврсто стежући капу у рукама, трчао је напред тамо где је одлучио да дочека смрт: до малог језера скривеног у дубини шуме. Знао је сваки пут, сваки жбун, сваки камен. Од детињства, заједно са својим другарима, овде су постављали своја „скровишта“, играли се, ишли у брање печурака, сакупљали лећу у језеру.